РАЗВОЈ ЕМОЦИЈА КОД ДЕЦЕ
У нашем језику, термини осећања и емоције су синоними. Термини, осећај и осет, односе се на појам сензација. Незгода је психолога, што поседују једну реч, а постоје две врсте субјективних доживљаја за које су потребне две речи. То су две врсте доживљаја:
- Стање пријатности или непријатности;
- Доживљаји као што су радост, гнев, туга, страх итд. За ове доживљаје, употребљавају се термини : осећање и емоција.
Термин “Афекат“, некада има исто значење као и термин “Емоција”. Ипак, појам афекта , има и једно специфичније значење. Под афектом се често подразумева емоционални доживљај који се нагло јавља, има велики интезитет и буран ток. Такође, садржи изразите телесне и психичке промене. Примери афекта су: панични страх, необуздани бес, бескрајна радост итд.
У афективном стању, често долази до “сужења свести“, при чему су интелектуални процеси у великој мери ометени, јер је нарушена лична самоконтрола. Такође, сужење свести, карактерише одсуство моралних и правних норми. Сматра се да је “пражњење афеката”, повољно за душевно здравље и психичку равнотежу. Уколико се афекат ” не иживи”, постоји могућност да изазове тзв.психосоматски поремећај.
Прве емоције које дете изражава, су реакција задовољства или незадовољства. Позитивно емоционално стање изражава се смешком, гугутањем, позорним гледањем.
Неугодно емоционално стање изражава се плачем, мрштењем, изразом гађења. До краја 6. месеца живота дете изражава све четири примарне емоције (љутња, страх, радост, туга) и препознаје основна емоционална стања мајке или старатеља.
Већ у узрасту од 3 месеца, дете реагује на тон којим му се обраћа одрасла особа, а са 7 месеци повезује тон гласа и израз лица са разумевањем основног емоционалног стања одрасле особе. Између 8. и 9. месеца свесно тражи податке о емоционалном стању мајке, као упориште за властито понашање и властите емоционалне реакције .
Шта је у емоционалном развоју детета наслеђено, а шта се учи?
Наслеђује се начин и интензитет реаговања на осетне подражаје, време неуролошког сазревања, хормонална конституција, темперамент. Емоционални развој детета не зависи само од урођених диспозиција. Пре би се рекло да оне одређују ‘”тежи” или “лакши” начин на који дете постаје свесно себе и свог постојања унутар своје околине. Од најранијих односа с мајком и блиским особама дете бива препознато или не, прихваћено или не. Однос с бебом је најчешће нежан, растући, жив догађај међусобног усклађивања. Ближа околина реагује на дететов начин изражавања, мајчино лице даје детету прве информације за усклађивање. Деца “тежег” темперамента изазивају несигурност, напетост, страх или кривицу родитеља те се нарушава опуштено и спонтано усклађивање.
Расположења су мање интезивна али дуготрајна емоционална стања. Понекад су изазвана неким спољашњим догађајем или низом догађаја, а понекад је порекло расположења сасвим непознато.
Под сентиментима се подразумевају сложеније, тананије и суптилније емоције. Сентимент представља , менталну, сихичку структуру у оквиру које су поједине емоционалне диспозиције везане за неки објекат.
Процес социјализације емоција код деце, догађа се:
Посматрањем и имитирањем – способност виђења околине и људи неопходна је да би дете остварило контакт с околином. Деца виде, примећују, обраћају пажњу. Већина људи одрастањем “одустаје од непосредног гледања” и види ствари и догађаје у оквиру научених шема и очекивања. У оквиру модела понашања људи из блиске околине. Дете имитира начин и интензитет емоционалног изражавања. Поједине породице, па и културе, разликују се у начину отворености/суздржаности у изражавању својих осећаја и уживљавања у емоције својих ближњих.
Намерним успостављањем контроле емоција од стране родитеља, старатеља.-Постављањем граница прихватљивог и неприхватљивог изражавања емоција, посебно изражавања љутње. Дете се усмерава на смањивање интензитета, потиче се на самоконтролу и учи избору друштвено прихватљивих облика изражавања емоција.
У том врло захтевном процесу усклађивања својих изворних доживљаја и потреба с очекивањима и понашањима околине од које дете зависи, крију се многе препреке за уравнотежен емоционални развој. То је зато што одрасли често не “виде” дете, не разумеју и тешко им је да прихвате дечије осећаје који стоје иза понашања које не одобравају. Одрасли често својим реакцијама на испољавање дечијих осећаја реагују неспретно тако да поистовећују осећај и потребу детета с понашањем. Видети, разумети и прихватити осећаје не значи и одобравати понашање детета, али без тога ће дете тешко усвајати другачије начине изражавања. Нпр. детету се каже: “Не смеш бити љут, само неваљала деца се тако понашају, срам те било”; “Само се бебе и мала деца боје мрака”; “Дечаци не плачу”; “Немој бити тужна, немаш никакав разлог за лоше расположење или бригу”; “Не пренемажи се” и сл. Дете ће на такве исказе можда променити начин изражавања емоција како не би навукло љутњу, бригу или критике одраслих.
Уместо да науче, отворено да говоре о ономе што желе, што их брине, како добити оно што им треба, деца скривају и замагљују стварне осећаје и бране се агресивношћу, повлачењем или уче бити индиректна и манипулативна.
Унутрашње, органске промене при емоцијама
Највише су проучаване органске промене, које настају при страху и гневу. У тим емоцијама, нарочито је активиран симпатички део аутономног нервног система. Најважније од тих промена, су промене у раду срца, промене у дисању, као и промене у општем метаболизму, у отпорности организма на спољашње повреде.
Све наведене промене, имају исти билошки смисао: Оне припремају организам за опасност.
Многи психолози су истицали значај искуства у развоју емоција , у развоју начина емоционалног изражавања и у развоју контроле над емоцијама. Вотсон је био први, који је експериментално испитивао значај учења (класичног условњавања), за емоционални развој. Његов оглед је имао велики одјек у психологији, када је проучавање емоција у питању. Наиме, Вотсон је условљавао емоцију страха, код малог дечака ( Алберт). Изазивао је страх код детета тако што је у његовој близини активирао јак и непријљатан звук. Веровао је да је емоција страха урођена и да је изазивају бол и јаки звуци.
Страх од одређених ситуација, може се стицати и учењем по моделу. Деца плашљивих мајки ће обично бити плашљива. Ситуације којих се боје мајке, постају ситуације којих се боје њихова деца.
Други извор развоја емоција, психолози виде у сазревању нервног и ендокриног система. Када се говори о сазревању, мисли се на психичко сазревање, подстакнуто одговарајућим искуством. Мало дете се не боји змије. После четврте године, оно почиње да се боји. Узрок појави тог страха, може бити перцептивно и интелектуални развој: дете боље запажа особине змије, схвата опасност од змије итд.
Шта је важно знати о емоцијама деце предшколског узраста?
Дечији осећаји су његова срж. Дечије емоције су врло снажне, оне га преплављују. Дете их показује спонтано и отворено. Оне су краткотрајне и брзо се смењују. Постоје и типичне развојне фазе у доживљавању и изражавању емоција. Развојне фазе су условљене биолошким сазревањем, све сложенијим ситуацијама у дететовом окружењу, као и сазревањем интелектуалних способности које омогућавају детету разумевање ситуације и планирање властитог понашања. Дакле, деца имају снажне аутентичне осећаје и врло ограничену способност да их саопште околини.
Дете треба помоћ одраслих како би:
*Дошло у додир са својим властитим осећајима, освестило своју потребу и унутрачње стање;
*Научило да именује своје осећаје и да говори о њима, да спозна каквих све осећаја има;
*Научило да препозна осећаје код других, да дели своје осећаје с другима;
*Стекло искуство изражавања осећаја на различите начине;
*Разумело емоционалну реакцију на неки догађај и стекло способност предвиђања њених последица;
*Научило да је могуће одабрати начине изражавања и понашања у емоционалним ситуацијама.
Не треба се бојати рада с “тешким” или “неугодним” емоцијама. Оне су једнако тако важне као и угодне емоције и носе важну поруку. Љутња је, на пример, покушај да обранимо себе, друге особе или вредности које су нам важне. Страх је природна реакција која упозорава на неку врсту угрожености, а дечији развојни страхови припремају дете за стварни живот. Туга шаље поруку о томе шта нам је истински важно, а недостаје нам. Љубомора говори о осећају сумње у своју вредност. Немогуће је дете “подучити” како да доживљава и шта да осећа, али му треба помоћ одраслих да препозна и одговарајуће изрази, своје осећаје. Ако разумемо шта стоји иза љутње, страха, туге или љубоморе, можемо помоћи детету да се одговарајуће изрази, а да притом не потискује осећаје и ствара ограничавајућа уверења о себи или својој околини.
Оно што детету треба, јесте особа која је знатижељна и заинтересована за његов унутрашњи свет, која је спремна да подели своје властите доживљаје и очекивања с дететом и притом јасно поставити границе допуштеног понашања.
Током онтогенезе емоције се постепено јављају. Из почетног неодређеног осећања незадовољства временом се, по одређеном редоследу, диференцирају осећања гнева, одрватности, страха и љубоморе, док се из почетног осећања задовољства диференцирају осећања поноса, љубави и радости.
Истраживач Kатарина Бриџес је дошла до следећих закључака:
• Емоције у прве 2 године се јављају истим редоследом;
• Постепено се развијају;
• Карактеристике: краткотрајне, снажне, нису дубоке, једноставне, спонтане, честе и променљиве.
За емоционални развој је посебно значајан развој афективне везаности (привржености), коју је истраживао Џон Болби. То је уређени облик ране емотивне везе одојчета са мајком која пружа сигурност и утеху и са којом оно настоји да одржи близак и трајан однос. Испољава се у карактеристичним обрасцима понашања одојчета: осмех, сисање, праћење погледом, хватање, гукање, плакање… Из ове везе развија се страх, осећање туге и депресивности (негативна осећања) када се дете одвоји од мајке, али и позитивна осећања радости, љубави и нежности када се мајка врати.
Социјални осмех (реакција бебе када се појави родитељ) јавља се на узрасту око 3 месеца, а реакција страха, нелагодности и узнемирености око 7-8. месеца, када дете угледа страно лице.
Емоционални живот у адолесценцији
Сексуално сазревање доводи до снажног интересовања за супротни пол – развој еротске страсти и романтичне љубави. Романтична љубав је сложена емоција која обухвата заљубљеност, идеализацију, обожавање, страсну приврженост, потпуну посвећеност вези, бригу, нежност и усхићеност. Разочарање у рану љубав доводи до осећања напуштености, туге, оћајања и депресије. Тежња за независношћу и осамостаљивањем од родитеља код адолесцената доводи до побуне, препирки и свађа (љутња, мржња, гнев, кривица, са једне стране, као и узнемиреност, стрепња, потиштеност због емоционалног одвајања, са друге стране).
Најздравији однос је осамостаљивање (ослобађање од зависности) уз очување блиских веза са родитељима – истраживања показују да су такви адолесценти самопоуздани, боље прилагођени и имају бољи успех у школи.
Трагање за идентитетом, лутање и испробавање различитих улога, карактиристично за адолесценте, доводи до осећања анксиозности, немира, збуњености, осећање инфериорности, празнине, туге и конфузије, социјалног страха, треме.
Адолесценти су осетљиви на спољашњи изглед, пошто је он посебно значајан за успех код особа супротног пола. Притисак групе на адолесценте, може да буде прилично снажан. Чак и ако се као појединац не слаже са ставовима групе, адолесцент ће прихватити начела која му се сервирају, зарад прихватања од стране вршњака (Конформизам).
Данас се сматра да је изражавање основних емоција, генетски програмирамирано, односно урођено. Али, искуство стилизује и модификује емоционалне изразе. Одраслог човека одликује велика разноврсност емоција. Како настаје та разноврсност? Тражећи одговор на ово питање, треба се опет позвати на добро познате чиниоце развоја – наслеђе, учење и интеракцију наслеђа и искуства.
0 Comments