Асертивност

Асертивно понашање представља заузимање за сопствена права кроз изражавање својих мисли, осећања и уверења на директан, искрен и одговарајући начин, истовремено водећи рачуна о правима других. Асертивно понашање обухвата две врсте уважавања: уважавање себе, у виду изражавања својих потреба и жеља уз истовремено уважавање потреба и жеља друге особе. Асертивност је понашање које карактерише самоуверена комуникација свесна сопствених права и вредности. Када смо асертивни са лакоћом кажемо особи која нам се свиђа да нам је драга, без п.роблема изразимо своје незадовољство на радном месту, тражимо повишицу, изразимо своје неслагање у комуникацији са пријатељима. Укратко, асертивна комуникација садржи следећу поруку:

Ово је моје мишљење. Ово је моје осећање. Ово је моје виђење ситуације.

Ова наизглед једноставна порука заправо захтева читав низ вештина и доста храбрости да бисмо били у прилици да у одређеним тренуцима кажемо шта заиста мислимо и осећамо. У својој пракси често чујем реченице попут „нисам имао храбрости да јој/му кажем то”, „када ме шеф критиковао остао сам без речи и није било начина да се одбраним”…

Нелагода у вези изражавања сопственог мишљења најчешће има узроке у порукама које смо усвојили током васпитања. Велики број нас сигурно се често кроз одрастање сусрео са реченицама као што су: „буди добар, води рачуна о другима, немој себе да стављаш на прво место, не понашај се себично…” На тај начин усвојили смо идеју која лежи у основи неасертивног понашања која се може сажети у следећу поруку: Ја нисам важан – можеш да ме искористиш. Моја осећања нису важна – твоја јесу. Моје мисли нису значајне – само твоје вреди саслушати. Ја сам нико и ништа – ти си супериоран.

• Неасертивно понашање последица је кршења сопственог права да изразимо своја осећања, мисли и уверења. На тај начин не само да смањујемо могућност да са другима остваримо отворен однос (било да се ради о пословној комуникацији или односу са особама које су нам у емотивном смислу важне), већ им пружамо прилику да нас повреде. Неасертивно понашање често подразумева да изражавамо своје мисли и осећања на покоран, попустљив и извињавајући начин.

•  Агресија за разлику од асертивности обухвата директно заузимање за своја права и изражавање својих мисли, осећања и уверења на начин који је често неискрен, обично неодговарајући и увек нарушава или крши права друге особе. Најчешћи циљ агресије је надвладавање и побеђивање, тако да друга особа у том односу нешто губи. Победа се постиже понижавањем, срозавањем, омаловажавањем или надвладавањем других људи тако да се осете слабијим у односу и мање у стању да изразе и бране своја права и циљеве. Основна порука агресивног понашања је: Овако ја мислим – а ти си глуп што мислиш другачије. Ово ја желим – а оно што ти желиш није значајно. Ово су моја осећања – а твоја осећања се не узимају у обзир.

• Људи који су често агресивни у комуникацији већином имају страх да ће изгубити контролу над ситуацијом и другом особом и да ће тако постати рањивији у комуникацији. Агресија међутим не гарантује контролу над другим људима. Обично се превиђа да људи на агресију реагују саботажом. Иако на први поглед изгледају помирљиво и покорно, траже начина да се на прикривен начин одупру контроли агресора.

• Људи дакле своју асертивност могу да манифестују било кроз пасивно и бојажљиво понашање или кроз агресију. Очигледно да у основи ових облика понашања постоје одређени психолошки разлози.

Зашто се људи понашају неасертивно?

У основи неасертивног понашања лежи страх да ћемо изгубити подршку и прихватање од стране друге особе. Уверење кога се држимо а које храни наш страх од неприхватања других је »Мени је животно неопходно да ме други људи прихватају и да буду на мојој страни.« Ипак, неасертивност не гарантује подршку и прихватање. Парадоксално, што се више трудимо да другима угодимо и што више занемарујемо себе то ће нас више и други занемаривати. Људи су више склони да сажаљевају, него да прихвате некога ко је неасертиван а врло често сажаљење се може претворити у иритираност и гађење према особи. Постоји неколико предности асертивног понашања над агресијом. Прво, асертивност подразумева бољу контролу сопственог понашања, што доноси осећај задовољства. Асертивно понашање води у боље прихватање себе, што смањује осећај несигурности и рањивости. Треће, кроз асертивну комуникацију стичете блискије односе са другима. Асертивност повећава шансе (иако не гарантује) да у односу са другима остварите своје жеље и потребе. Из наведених разлога асертивно понашање се данас пропагира кроз такозвану селф-хелп литературу као и кроз практиковање асертивних тренинга како у пословној тако и у љубавној сфери комуникације.

• Замислите да стојите у реду испред шалтера у пошти и да се неко прогура и стане испред вас. Или, замислите да сте у ресторану и конобар вам доноси друго јело од оног које сте наручили. Било да се ради о неспоразуму или нечијем намерном поступку, ваша реакција може да се креће у неколико праваца:

*Дићи ће те галаму око тога, напасти особу због таквог неувиђавног понашања, викати, претити и вређати у афекту.  Овом реакцијом ћете несумњиво скренути пажњу на неправду која вам је нанета, вло вероватно истерати своје, али такође створити тензију у окружењу  и утисак да са вама треба бити на одстојању.

*Са друге стране, можете се понашати као да се ништа није десило. Уосталом, ни нема неке велике разлике између шпагета и макарона. Ако се будете понашали као да се ништа није догодило, нико други неће приметити да се нешто догодило. Избегли сте могући конфликт, али сте тиме погазили своје достојанство и право на фер третман. Имајте у виду да никада нећете добити више од онога колико тражите. Чак и ако имате номинално право на нешто нико вас неће јурити да то право остварите.

Бити асертиван значи активно се заузимати за себе и своја права, исказивати своје потребе и ставове на директан, недвосмислен и отворен начин, уважавајући и не угрожавајући тиме друге. Овакво понашање је корисно у свим потенцијално фрустрирајућим социјалним контактима, када су угрожени интереси или потребе неке особе, када се особа нађе пред неоправданим захтевом других, или напросто захтевом који жели да одбије, када су јој угрожена права или се нађе пред било каквом врстом неправде.  Асертивност не подразумева само начин понашања већ и то како се особа осећа. Одсуство осећаја кривице и страха и осећај да се поступа исправно, чине емоционалну компоненту асертивности. Емоционални однос према социјалним ситуацијама заправо и одређује како ће се нека особа понашати.  Неки људи постану несигурни, узнемирени или уплашени када се нађу у ситуацији у којој је потребно да се на било који начин конфронтирају са другима. Они чак могу изгледати комично другима када се рецимо праве да нису приметили познаника поред кога су прошли, само зато што нису сигурни да ли би требало да му се јаве или не или када у радњи бесконачно дуго претражују полице, тражећи оно што им треба, не помишљајући да се обрате продавцу, како га не би ометали. Неки други појединци брзо плану и сваку назнаку конфликта тумаче као веома угрожавајућу, непрестано се борећи и онда када заправо и нису угрожени. Први тип људи се означава као пасиван и дефанзиван, а други као агресор. 

Резултат субмисивног понашања је да добијате  добијате мало од оног што желите, што је праћено и губитком поштовања од стране других људи и неминовно води до све већег самоунижавања и губитка самопоштовања као и до унутрашњег беса. Неасертивно понашање доводи до незадовољства самим собом и потврђује идеју пасивне особе да је мање вредна. Ову потврду особа налази и у односу других према себи. Околина показује сажаљење, а постепено и све већу нетрпељивост, одбојност и през *.Оставити ствари какве јесу, а уз много гунђања о немару, безобразлуку и неправди која вас је задесила. Тиме ћете указати на проблем, али се ништа практично неће променити.

• Ово су примери како да не добијете оно сто хоћете или како да га добијете на скупљи начин, дакле примери неасертивног понашања.
•  Пасиван тип  – Пасивност је особина код неких људи да се повлаче пред приликом да кажу шта заиста мисле и осећају, да лако одустају од задовољења својих потреба, како би избегли конфликт са другима.Пасивност (субмисивност) је особина код неких људи да се повлаче пред приликом да кажу шта заиста мисле и осећају, да лако одустају од задовољења својих потреба и да генерално на све начине покушавају да избегну конфликт са другима. Они ово често раде плашећи се да не повреде друге или их разочарају. Преузимајући претерану количину одговорности за осећања или поступке других, заборављају да су одговорни за себе и оно што се њима самима дешава. Они имају утисак да ће звучати неправедно, нехумано или глупо ако се супротставе и често имају осећај стида или кривице.
• Субмисивне особе се плаше љутње и одбацивања од стране особа које су им битне или су им на неки начин надређене. Субмисивно се понаша запослени који  се не усуђује да од свог претпостављеног затражи објашњење за кашњење плате или  особа која пристаје на излазак са пријатељима на који јој се уопште не иде. Субмисивни људи не одолевају притисцима надређених или чланова породице, осећају се обавезим да ураде нешто само зато што је захтев дошао од пријатеља или је срочен на пријатељски начин, плаше се да ће бити окарактерисани као неспособни или некомпетентни ако одбију да ураде нешто, или ће на себе навући гнев других. То су ствари са којима особе са ниским самопоштовањем, без довољно самопоуздања и  у страху од напуштања од стране других, не могу да се носе.

 Осећање мање вредности – Неке субмисивне особе умеју да искажу своје потребе, али то раде несигурно, са пуно објашњавања, правдања, извињавања. Они тиме саговорницима шаљу поруку да њихов захтев и није толико битан, да не полажу право на оно што траже, па их зато други најчешће не схватају озбиљно и лако прелазе преко њихових захтева.

•  Често пасивне особе нису у потпуности у контакту са својим потребама. То значи да они не препознају на прави начин оно што им је потребно или на шта имају право, па тако и кршење својих права схватају само као неодређену непријатност, а да при томе не могу да увиде ни вербално формулишу разлог због ког се осећају лоше.
• У основи,   субмисивности је осећање мање вредности у односу на друге људе и имплицитно уверење да други имају нека већа права или боље аргументе од нас. Субмисивна особа ће најчешће потискивати осећања и сећања повезана са доминацијом других, а посебно она настала у раном добу, која су била окидачи за касније учвршћивање таквог понашања. На површини остаје анксиозност, инхибираност и осећање стида или кривице. Они ће се борити против разочарења услед неиспуњаваја својих захтева разним врстама рационализација и умањивања значаја самог неоствареног циља.Тако се могу чути изговори типа: ‘није то толико важно’, ‘ја само покушавам да будем фин и уљудан’, ‘ и онако нисам ја за тај посао’ и сл…
• Агресиван тип- Код агресивних људи понекад је јачи порив за доминацијом или потчињавањем других него за спровођењем својих права. Они често користе повишен тон, испољавају бес, наређују, прете и наваљују. Агресивне особе , са друге стране, умеју да се заузму за себе, да траже своја права и одбију неадекватне захтеве других, али они то раде на начин који друге људе угрожава. Код агресивних људи понекад је јачи порив за доминацијом или потчињавањем других него за спровођењем својих права. Њихов циљ је да својим агресивним наступом изазову пасивност и повлачење других. Они често користе повишен тон, испољавају бес, наређују, прете и наваљују. Уместо да критикују неко понашање, критикују особу, уместо да траже решење ситуације, прече им је да нађу кривца, а то наравно никада нису они сами.
• Основни циљ који агресивна особа поставља је добити нешто по сваку цену, што брже и бескомпромисно. Она себе ставља испред других, понаша се супериорно, подсмешљиво, надмено. Агресивно понашање најчешће није последица само екстремне отворености, импулсивности и екпресивности неке особе, већ је то заправо, маскирање забринутости, страха и несигурности. Агресивни појединци често имају дубоке страхове које пројектују на друге. Они су кукавице којима агресија служи као тактика напада на друге, пре него што други нападну њих.
• Агресивна особа себе ставља испред других, понаша се супериорно, подсмешљиво, надмено. Такво понашање најчешће није последица само екстремне отворености, импулсивности и екпресивности неке особе, већ је то заправо, маскирање забринутости, страха и несигурности.

• Како препознати асертивну особу?

   Говори јасно, самопоуздано, без околишавања;

  – Сигурна је у себе и делује самопоуздано;

  – Тражи очни контакт;

  – Уме другима без љутње да укаже на њихове грешке, као и да каже шта јој смета на сталожен начин;

  – Нема проблем да прихвати сопствене грешке, као и сопствене успехе;

  – Није склона било каквом облику агресивног реаговања, али нема проблем да се вербално на неки нацин надмеће и повиси тон када зна да је у праву и када треба да одбрани сопствено становиште;

  – Помаже када жели и када је у могућности, али је не прати осећање кривице када одбије некога;

  – Свесна је да нико не може манипулисати нашим емоцијама и понашањем ако му ми то не дозволимо. Она зна да смо сви сами одговорни за начин реаговања, јер ми бирамо да ли ће нас нешто/неко узнемирити или не;

  – Слободно изражава своја позитивна и негативна осећања.

• Страх као заједнички именитељ – Страх је заједнички именитељ који повезује субмисивне и агресивне особе, па се тако и овде, након окончаног сукоба, може јавити осећај кривице, стида и неадекватности. Агресивно понашање најчешће доводи до успеха, када се посматрају краткорочни ефекти. Дугорочно, агресивност доводи до губитка поштовања, пораста тензије, лоших међуљудских односа, осветничких тенденција, дакле до појављивања агресивног одговора друге стране. Овим се затвара круг агресије који се изнова понавља  све јачим интензитетом, сваки пут када се догоди конфликтна ситуација.
•  Пасивно-агресивни тип – Пасивно-агресивни модели понашања срећу се код људи који се не осећају способнима да се ухвате у коштац са реалним ситуацијама, па тај свој недостатак компензују у тренуцима када се све заврши и када се нађу на сигурном.  Они се увек налазе у улози жртве и поносно је истичу негодујући над неправдом коју нису ни покушали да спрече. Постоје и они који не праве буку, па чак ретко и износе своје мишљење да би утицали на ток неке ситуације, али зато увек имају много тога да кажу када све буде већ готово. Они се увек налазе у улози жртве и поносно је истичу негодујући над неправдом коју нису ни покушали да спрече. Ироничне примедбе, сарказам, заједљиви коментари, чине ове особе непожељнима. Други их доживљавају као особе којима се никада не може удовољити, као људе који увек кваре добро расположење и који ће, шта год се догодило, наћи разлог да гунђају. Истина је, заправо, да се овакви пасивно-агресивни модели понашања срећу код људи који се не осећају способнима да се ухвате у коштац са реалним ситуацијама, па тај свој недостатак компензују у тренуцима када се све заврши, дакле када је опасност од правог ризика већ прошла и када се нађу на сигурном.
•  Развој асертивности – Ова уверења се усвајају још од раног детињства. Дете, које још није закорачило на пут социјализације, тежи непосредном и тренутном задовољењу својих потреба. Потребе се временом све више социјализују, па им се мења како облик испољавања, тако и начин њиховог задовољења. У контакту са својом околином дете учи шта је у том окружењу прихватљиво, пожељно и корисно понашање.Деца која усвајају асертивне облике понашања и задовољења својих потреба, боље се суочавају са стресом, ефикасније користе своја знања и способности, што погодује развоју самопоуздања и самопоштовања.Дете природно поставља питања одраслима, тражи објашњења и има потребу да испољи своја осећања и захтеве. Може се рећи да дете спонтано испољава асертивне облике понашања. Ако се од детета тражи слепа послушност, која подразумева управо супротно, ако се оно прекорева или кажњава сваки пут када се супротстави вољи родитеља, или се, са друге стране, дететове потребе задовољавају само када оно постане неподношљиво бучно, то ће погодовати развоју неасертивног понашања. Усвајање неасертивних уверења и начина понашања су последица претеране фрустрације потреба детета. Деца која усвајају асертивне облике понашања и задовољења својих потреба, боље се суочавају са стресом, ефикасније користе своја знања и способности, што погодује развоју самопоуздања и самопоштовања.
• Основни eлементи асертивног говора: 

      * Јасно изразите које вам понашање ;

       *Наведите разлоге због којих вам нечије понашање смета, како се тада осећате,            шта о томе мислите и као то на вас утиче;

       *Формулишите јасан захтев и шта желите да се учини поводом тога

• Технике асертивне комуникације 

       Ја-поруке

Пошто асертивност подразумева остваривање сопствених права, најбољи начин за то је директно позивање  на то како се осећамо, шта нам смета и шта желимо. Постоји неколико тешкоћа на које људи наилазе када покушавају да формулишу јасну Ја-поруку. Некада је тешко неутрално се поставити према чињеници да нас неко угрожава. Често смо склони да употребљавамо изразе који оптужују другу особу, негативно је описују и осуђују њено понашање. Чак и ако налазимо да су такве карактеризације оправдане, оне нам могу бити сметња, зато што ће се друга особа на тај начин осетити угроженом и заузети одбрамбени став уместо да са нама сарађује. Чак и ако приметимо да нека особа има устаљене обрасце понашања који нам сметају, лоше је правити генерализације. Дакле, уместо реченице:’Ти никада не испуниш обећање и уопште није брига за мене!’, боље је употребити ЈА-поруку: ‘Када не испуниш обећање које си ми дао, осећам се занемарено.’

Ја-поруке су они искази у којима говоримо о свом стању. Њима дефинишемо своја осећања, потребе и изричемо захтев другој страни Једноставна асертивна реченица је веома кратка изјава која садржи само конкретну чињеницу, став или увид који је у вези са оним што мислимо да нам се ускраћује

Неким људима је тешко да прецизно дефинишу како се осећају. Ако кажете да сте због нечега тужни, а у ствари сте љути, вероватно нећете добити право задовољење, чак и ако је саговорник спреман да вам изађе у сусрет. Ако не препознате проблем на прави начин, не можете се надати да ће се он решити.

Такође је битно одредити интензитет осећања и јасно га предочити. Ово ће на најбољи начин показати саговорнику колико нам је нешто важно, али ће и нама самима бити добар водич за истрајавање у том захтеву. Ако сваку ситну нелагоду покушамо да представимо као веома узнемирујућ проблем, звучаћемо неисктено и театрално, па нас други неће схватити озбиљно. 

•  Било који облик неасертивног понашања, било да се ради о пасивном или агресивном, говори да смо усвојили различите стандарде за себе, а различите за друге људе. Начин на  који се понашамо, осећамо и говоримо, највећим делом се заснива на нашим уверењима, посебно на уверењима која имамо о другим људима. Проблеми настају онда када усвојимо различита уверења о себи, а другачија о другим људима. Било који облик неасертивног понашања, било да се ради о пасивном или агресивном, говори да смо усвојили различите стандарде за себе а различите за друге људе. За разлику од тога, претпоставке асертивног понашања су следеће:

        *Основна права сваког појединца су једнака;

       *Свако има слободу да мисли, бира и одлучује о себи;

       *Свако има право да промени мишљење;

       *Свако има право да погреши као и да исправи грешку;

       *Свако је одговоран за своје акције и своје реакције на друге;

       *Никоме није потребна ничија дозвола да би предузео акцију;

      *Слагање са другима није неопходно, а некада није ни могуће;

      *Нико није одговоран за понашање других људи.

•  Једноставна асертивна реченица: Веома кратка изјава која садржи само конкретну чињеницу, став или увид који је у вези са оним што мислимо да нам се ускраћуВажно ми је да схватиш шта говорим, па бих желела да ме слушаш док ти причам.  С обзиром да ово обраћање не садржи много објашњавања и образлагања, овде је нарочито битно обратити пажњу на начин обраћања, држање и уопште све оне елементе који прате вербално обраћање. 
• Емпатичка асертивност: Недвосмислено и директно исказивање својих потреба, заједно са освртом на  осећања друге особе и јасним стављањем до знања да смо њено стање препознали и узели у обзир. Важно ми је да ти објасним како се осећам, а  знам да је ово подједнако важно и за тебе, па желим и да чујем шта ти мислиш о томе. *Асертивност која тражи одговор: Овим се од друге особе захтева да нам појасни своје становиште или образложи неко понашање, када је потребно, како бисмо били сигурни да разговор тече у конструктивном смеру.Узнемирава ме то што радиш, па бих желела да ми објасниш шта желиш тиме да постигнеш?
•   Када нам нека ситуација није потпуно јасна, најбоље је затражити објашњење како бисмо на прави начин могли да размотримо све алтернативе које могу бити ефикасне у њеном разрешавању.

       *Асертивност осећања:

     Ово је најпотпунији облик Ја-говора, зато што садржи опис туђег понашања које           нас узнемирава, како се осећамо поводом тога и каквог практичног ефекта то               понашање има, као и конкретан захтев који се другој особи упућује.

     Треба  обратити пажњу да опис туђег понашања буде аутентичан, без претеривања или  карикирања. Такође, битно је да опис буде вредносно неутралан, без негативно    конотираних етикета, као и да се не коментарише особа у целини него њено понашање. Дакле, уместо да кажемо некоме: ‘Понашаш се себично…’, или: ‘Ти си саможива особа…’,описаћемо само понашање које нам смета: ‘Када о заједничким стварима одлучујеш сам и не питаш ме за мишљење…’Најпотпунији облик Ја-говора садржи опис туђег понашања које нас узнемирава, како се осећамо поводом тога и каквог практичног ефекта то понашање има, као и конкретан захтев који се другој особи упућује. пис туђег понашања буде аутентичан, без претеривања или карикирања. Такође, битно је да опис буде вредносно неутралан, без негативно конотираних етикета, као и да се не коментарише особа у целини нег коментарише, постоји неколико врста Ја-реченица: Асертивно НЕ Рећи НЕ, не значи бити непријатан или агресиван. То је наше основно право и због тога не треба осећати стид или кривицу. Вештина да одлучно и љубазно одбијемо захтев који нам не одговара може нам уштедети пуно времена и заштитити нас од каснијег незадовољства

     Рећи НЕ је често проблем за многе људе. Некада се плашимо да ће то звучати грубо, нељубазно, покварити нам односе са људима који су нам важни или проузроковати сукоб. Ипак, колико губимо када пристајемо да радимо посао који би требало неко други да обави, купујемо ствари које нам не требају или остајемо у контакту са људима који нам не пријају?  И да ли на то пристајемо из човекољубивих разлога или само зато што нам је непријатно да одбијемо љубазну молбу или не знамо како да изађемо на крај са нечијом упорношћу?

Рећи НЕ, не значи бити непријатан или агресиван. То је наше основно право и због тога не треба осећати стид или кривицу. Вештина да одлучно и љубазно одбијемо захтев који нам не одговара може нам уштедети пуно времена и заштитити нас од каснијег самопребацивања и незадовољства које се јавља када пристанемо на нешто што не желимо. Добро је дати неку врсту кратког образложења такве одлуке, али не таквог које ће садржати претерана извињавања, оправдања или на било који начин код саговорника оставити утисак да се премишљамо и да ипак може још једном да покуша да нас убеди. Добру вољу можете показати предлажући друго решење, које вас не угрожава, али наравно, само ако за тако нешто има простора.

Некада ни најодлучније одбијање не може обесхрабрити упорне људе који су по сваку цену одлучили да нас приволе да променимо мишљење. Ако сте сигурни да је ваш одговор био јасан и недвосмислен, није потребно преобликовати га или покушавати убеђивање другим аргументима. Довољно је само понављати исти исказ сваки пут док саговорник не одустане  од убеђивања. Ово је такозвана техника ‘покварене плоче’ и корисна је, не само у одбијању нападних људи, већ и када желимо да истрајемо у  неком нашем захтеву који је кратак, јасан и недвосмислен, а саговорник и поред тога покушава да га заобиђе.

 Асертивно приговарање

 О овоме је делом било речи у причи о Ја-порукама, само ће на овом месту то разматрање бити допуњено . Као што је већ речено, нагласак треба ставити на критиковање понашања, а не особе, а такође не треба користити етикетирање и увреде.

Приговарање, међутим, не треба избегавати. Ако само говорите о ономе шта вам је потребно, а стидљиво прелазите преко чињенице да је нечије конкретно понашање главни ометач тога, ваша порука не може бити адекватно схваћена. Битно је, међутим, да критика буде правовремена и адекватна.

Ако коментаришете нечије понашање, онда то радите непосредно након његовог испољавања. Ако дозволите да прође сувише времена,  ваша примедба неће имати довољну тежину. Такође, ако чекате да особа направи неки други испад да бисте је након тога обасули примедбама за све раније направљене, које сте својевремено ‘толерисали’, најчешће ћете само продубити сукоб, јер ће се особа осетити нападнутом и бранити се по сваку цену.

Циљ критике би требало да буде указивање на грешке и њихово исправљање, а никако кажњавање јавним понижењем

Како постоји адекватно време у коме има смисла приговарати, тако треба пазити и да ситуација у којој то радите буде адекватна. Најефикаснији начин да се са неким конструктивно разговара јесте да се то обави насамо. Немојте особу доводити у непријатниу ситуацију тако што ћете непријатне теме покретати пред публиком. То свакако неће бити добро примљено и изазваће само јак отпор или чак љутњу. Циљ критике би требало да буде указивање на грешке и њихово исправљање, а никако кажњавање јавним понижењем.

Исто тако, немојте прећутати ако постоји нешто због чега би особу требало похвалити. За похвалу је исто као и за критику важно да буде правовремена, јасна и да се осноси на конкретну ситуацију. Тако ћете направити баланс, јер ако једном добијете епитет ‘џангризала’ ваше примедбе више нико неће узмати у озбиљно разматрање.

• Како постати асертиван – Прихватите критику упућену на ваш рачун-Ако знате да сте урадили нешто лоше, преузмите одговорност. Немојте смишљати изговоре, али изнесите своје разлоге и виђење целе ситуације.-Пажљиво саслушајте шта неко има да вам каже.- Немојте журити да се одбраните од критике, оправдате своје поступке или без размишљања дисквалификујете туђе аргументе.-Слободно затражите да вам се примедба детаљније објасни да бисте је схватили на прави начин.-Ако знате да сте урадили нешто лоше, преузмите одговорност.- Немојте смишљати изговоре, али изнесите своје разлоге и виђење целе ситуације. Ако схватите да сте погрешили, најбржи начин да се ситуација превазиђе јесте да се извините или покушате да поправите стање. Тако ћете једино поступити преведно, а тиме и затворити сваку даљу расправу на ту тему

 https://www.youtube.com/watch?v=csJsV7-dEM8