НЕ видљиви пријатељи

Универзални динамични принцип живота, испољава се у бескрајној равноправности, сагледавању ставова оног другог и покушају да ствари посматрамо са становишта саговорника.  Разговор је најделотворнија терапијска метода, готово увек даје резултате.

• Свака посета лекару, психологу или терапеуту, има идентичан сценарио. Питамо саговорника, са којим се проблемима сусреће, шта је то што га је навело да нам се обрати! Ми питамо, саговорник одговара!

А шта онда кад нам је саговорник ДЕТЕ и то дете које није „уобичајено“, по очекиваним стандардима , него  дете које не говори, не чује,  дете које је аутистично?! Разуме се, разговарамо са њиховим родитељима или старатељима и на основу узете анамнезе, доносимо закључке! А, колико су веродостојни њихови искази, колико нам могу приближити осећања тих малих,  ВЕЛИКИХ  бића ?!

Карантин и физичка дистанца су  већину обичних грађана, избацили из колосека, док су мали борци готово одувек у некој врсти изолације. Изолације од погледа, грубих и увредљивих речи, осуда, критика и “добронамерних савета”, који су упућени њиховим родитељима. Од тренутка када се њихови најближи, суочавају са чињеницом, да је њихово дете “другачије”, да се разликује од остале деце, изложени су огромном притиску. Крећу у битке без оружја, у борбу са НЕВИДЉИВИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА, са непредвидивим ситуацијама и разочаравајућим реакцијама околине.

• Карантин и физичка дистанца, деци са сметњама и њиховим породицама, представљају огроман терет, јер затворен простор им додатно нарушава тешко усвојене облике понашања и рутину.
• На који начин да се родитељи, самим тим и деца са развојним сметњама, боре са тренутном ситуацијом, постоје ли адекватни психолошки механизми за функционисање и одбрану од акумулираног стреса? Постоје ли активности, које деци са сметњама, могу окупирати пажњу а родитеље релаксирати? Које активности у затвореном простору, можемо осмислити и којим се то играма можемо служити а да наше НЕВИДЉИВЕ ПРИЈАТЕЉЕ третирамо као ВИДЉИВЕ?!
• Сваки родитељ, најбоље познаје своје дете, самим тим, искуствено зна које методе/ поступци помажу детету, које су то активности и игре које детету окупирају пажњу. Шта је то што детету прија и смирује га.
• Ево неких препорука, које се односе на игровне активности и на давање  потребног инпута,  како  да овим повишено осетљивим и врло занемареним бићима, олакшамо свакодневницу, јер све што радимо, треба да води ка нормализацији и интеграцији особе са сметњама у развоју. Неопходно је поставити реалистичка очекивања, како почетна мотивација детета и родитеља не би опала и отежала остварење могућих развојних ефеката! Наравно, активности се морају прилагодити развојним тешкоћама детета са једне и развијеним способностима детета, са друге стране.
• Сви ови инпути, осмишљени су тако, да фокус буде на чулима детета, тако да, те некада “обичне игре”, могу бити од великог значаја.

1. Грљење са децом, ствара осећај припадања и сигурности. Сам додир активира више различитих чула, те наше тело, мозгу шаље позитивне инпуте. Проприоцептивни доживљај тела, доноси информације из мишића, утиче на билатералну моторну кординацију и има јак инхибиторни утицај на децу (смирује их). Загрљај, деци са сметњама представља сигурну базу и заштитни оклоп, који одбија све што је непознато. “Што већи број загрљаја, производи више искрених осмеха и позитивних емоција”.
2. Игре које укључују покрет (Љуљање у ћебету, умотавање у ћебе, игре са водом, бојење и сликање, голицање, скакање, лупање ногама, ударање дланом о длан…). Вестибуларни доживљај тела, активира рецепторе који су повезани са когнитивним и емоционалним функцијама, помаже нам да се оријентишемо у простору  и разумемо покрет кроз простор. Зато, играјте се са децом, искористите сваки тренутак да ухватите срећу јер,  “покрет доводи до повезивања тела и духа, чиме се унапређује емоционална, спознајна и физичка интеграција појединца”.
3. Додир као терапија-све игре које укључују додир ( игре рукама, пластелином или неким другим матерујалом- да деца под руком осете  од ког материјала је нешто израђено, држање за руку, мажење, самосталне игре са играчкама…), су врло екплоративне и могу нам помоћи да боље упознамо децу. Додири доносе информације о спољашњости,  утичу и на стварање слике о себи, односно утичу на самоспознају, да ли нам неки додир прија или не. Додири дубоким притиском су умирујући док се код неке деце може “открити” тактилна дефанзивност или преосетљивост на додир, тако да се такве игре замењују адекватним у складу са реакцијама деце.” Додир је порука срца, нека вам деца о својим осећањима, говоре додирима”.
4. Плесна терапија, има за циљ да ослободи тело и да пројектује у спољашњост све негативне емоције, које су ” закључане” у  телу детета. “Плес омогућава конекцију тела са психом и исказивање потреба и осећања кроз слободу покрета”.
5. Аудитивне игре, укључују доживљаје слуха ( све игре које укључују слушање музике, прича, песмица, читање, препричавање, певање, рецитовање, разговор…), предстваљају  имагинацију доживљаја,  где деца слушајући инструкције замишљају како нешто или неко  изгледа, замишљају одређену емоцију или реакцију, уз вербално дочаравање и веродостојно представљање од стране родитеља, а све то, у складу са развојним могућностима детета. „Некада за разговор нису потребне речи, „слушајте тишину  и чућете шта ваша деца осећају“.
6. Игре које активирају визуелна чула (израда предмета уз помоћ реквизира, опонашање, игре уз коришћење дидактичких материјала, посматрање, уочавање разлика и сличности…). ” Посматрајте своју децу, читајте им из погледа и препознаћете страх, срећу или тугу, јер “ очи су огледало душе, зар не?
7. Иста рутина-нова правила- Покушајте да импровизујете, да не излазите много из оквира свакодневнице а да опет уведете нова правила. Осмислите само вашу стазу за шетњу ,исте ритуале само у новом руху. ” Креирајте ваш стари-нови свет”.

Свака проживљена ситуација је прилика за учење, искористимо је! Научимо нешто ново о себи и деци о којој се тако пуно говори а тако мало зна. Ово је јединствена прилика да на критички начин сагледамо како функционише државни систем и на који начин функционише подршка друштва, када су у питању НЕВИДЉИВИ ПРИЈАТЕЉИ а на снази је НЕВИДЉИВИ НЕПРИЈАТЕЉ. Ово је такође прилика да “прошетамо у туђим ципелама “, да чујемо и оне који ћуте , да видимо оне који су сакривени, да разумемо њихову изолацију, јер љубав коју пружимо деци са сметњама, је инвестирана  директно у срца, малих ВЕЛИКИХ људи.